Ko je devojka sa kojom je Džoni "odlazio zajedno u noć" a ko devojka koja "vuče moje niti, čini moje sne". Ko je bila Gracija a ko bečlijka Suzy F. Ko je Kipo sa dušom djeteta kojeg gitara ne sluša a ko bojažljivi Miki?

Ako ste odrastali u vreme nekadašnje SFRJ imali ste sreću da budete savremenici i pasivni ili čak aktivni učesnici jednog talasa koji je naišao pred sam raspad te države - Novog talasa. Bila je to labudova pesma umiruće Jugoslavije.

U moru sjanih bendova koji su nicali u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju, Rijeci, Novom Sadu... posebno mesto u srcima publike širom dvadesetomilionske države imali su Branimir Džoni Štulić i grupa Azra.

Njihova muzika naišla je kao cunami. U relativnom kratkom peirodu, nošeni Džonijevim autorskim nadahnućem, objavili 12 albuma na kojima je skoro svaka druga pesma bila hit.

Ovaj tekstić nema ambiciju da se bavi biografijom, diskografijom i ostalom faktografijom, koja se vrlo lako može izguglati na mreži, niti želi da osvetli fenomen Azre iz nekog novog ugla.

Namera je samo da se neupućenima, ako takvih uopšte ima, skrene pažnju na jedan dokumentarni film koji na originalan način i iz malo drugačijeg ugla baca pogled na Štulića i Azru.

Reč je o filmu "Kad Miki kaže da se boji" u režiji Ines Pletikos, snimljenom 2005. godine. Tokom 100 minuta ovog dokumentarca gledaoci imaju priliku da upoznaju junake Džonijevih pesama, devojku sa kojom je Džoni "odlazio zajedno u noć", devojku koja "vuče moje niti, čini moje sne". Otkrićete ko je bila Gracija a ko bečlijka Suzy F. Ko je Kipo sa dušom djeteta kojeg gitara ne sluša a ko bojažljivi Miki?

Svedočenja junaka Džonijevih pesama pomažu da razumemo jedno, sada već davno, prohujalo vreme, da razumemo Zagreb i Jugoslaviju s kraja 70-ih i početkom 80-ih, došljaka Branimira koji je tražio mesto u novoj sredini, njegovu snažnu potrebu da se izrazi, makar i po cenu podsmeha okoline, i njegov put do statusa kultne rok zvezde nekadašnje države, za čiji bi hipotetiči povratnički koncert (koji se nikada neće desiti) i Marakana i Ušće i Gazimestan bili previše mali.

 

Ključne reči

FacebookG+TwitterRSS